nazad

druga priča

ORAH

            Prasak je odjeknuo daleko kroz dolinu. Nadmeni jasen je izgubio bitku protiv ledenog stiska. Ono malo  životnih sokova što ih je drvo sakrilo u sredinu stabla; hladnoća je napipala, dočepala ih se i ubila biljku, nesvesnu, već polumrtvu u iščekivanju proleća.

            Mraz je zarobio i potok, koji je dugo, zahvaljujući svojoj brzini uspevao da pobegne.

            Iako je bila noć, zora koja će uskoro stići neće biti mnogo svetlija jer je sneg svojim sjajem uspevao da pobedi crnilo noći. Uspeo je sneg i da sačuva svoju belu čistoću iako je svuda po njegovoj površini život ispisao svoje tragove. A najjasniji tragovi vodili su do kuće koja se sakrila od severnih vetrova ispod padine brda. Šćućurena, poluzatrpana snegom, u sebe je sakrila jednu porodicu. Kuća je bila nova, čvrsto građena. Dupli zid, spolja od borovih oblica, iznutra od jasenovih dasaka a između nabijena glina i slama. Ipak, vazduh unutra nije se mnogo razlikovao od onog napolju. Istom silinom bi ugrizao neoprezne prste koji bi slučajno provirili ispod pokrivača. Vatrica, koja je tek načela drva u ognjištu, uskoro će učiniti prijatnijim boravak u kući.

            Žena, u haljini od grubog platna, zavrnutih rukava, bila je nagnuta nad vanglom. Kvrgavi prsti su mesili hleb. Na ivici kreveta, raščupani, brkati muškarac je navlačio debele vunene čarape. Ustade; vidi se da je to oniži ali snažan čovek, priđe vatri i nadnese dlanove bliže toploti. Neko vreme je stajao tako, zagledan u praskajuće zvezdice i slušajući mljaskanje testa. Najzad se okrete, ode do kredenca, izvadi kupasti čokanj i natoči rakije iz opletenog balona. Miris kiselosti obuhvati prostoriju i izazva mrštenje dečijih nosića u drugom krevetu. Otpi gutljaj. Sede za sto, i zagleda se u ženu. Žuto piće u čokanju je, hvatajući svetlo vatre kao prizma, pravilo nestašne šare na njegovom brdovitom licu. Čovek se oglasi blagim, bogatim glasom: "Stojo, poš'lji de malog danas do baba Smilje, nek donese ono gvožđe sa tavana. Vid'o sam juče vučje tragove. I nek joj kaže da ću poseći Milojev orah." Stoja se trže i uplašeno pogleda muža. "Deda Milojev orah? To Janko, ne smeš da činiš. Kud' orah da sečeš? Pa to je kao da deda Miloja ubijaš po drugi put." Hleb je već dobio svoj okrugli oblik. "Moram Stojo. Smeta mi." "Ma đe će ti drvo smetati." Stoja je hleb stavila na pleh, poklopila ga čađavim, zvonastim poklopcem i ugurala ga pod već dobro razbuktalu vatru. Okrete se mužu: "Ne smeta tebi orah." Janko otpi dugačak gutljaj. "Nisi u pravu Stojo. Ja drva moram voziti. Vidiš kakva je zima. A oni u gradu kupuju sve. Ne pitaju ni za cenu, ni da l' su drva suva. I kuda ja da prođem? Da letim? Ja sam sebi probio najkraći put. A Milojev  orah se nasadio pa skoro baš na sred puta. S' druge strane stena, ne bi je ni sa deset volova iščup'o. Ajd' kad je lepo vreme može se provući sa zapregom. Al' kad padne sneg, sa sankama se ne može proći. Pet dana ne mogu bre da mrdnem, a zima prolazi. Čime ćeš platiti brašno, so, platno? A? Ja ga moram poseći." Stoja razgrnu vatru, izvadi hleb i stavi ga na sto otresajući sa njega sitno ugljevlje i pepeo. Gledajući ga kroz paru koja se dizala sa hleba, Stoja mu reče: "Ne znam šta moraš, al' to se Janko dobro završiti neće." Čovek ispi čokanj do kraja, ustade, navuče gunj, obu debele, zimske opanke, nabi šubaru na glavu i izađe.

            Dva snažna vola su se pušila gubeći toplotu. Pokušavajući da ubodu jedan drugog preko ama pokazivali su da im nije drago što su morali da napuste prijatno zagrejanu štalu i što moraju da vuku sanke po ovoj hladnoći. Sanke su bile jake i masivne. Kuća bi se na njima mogla poneti. Odvukle su one mnogi tovar drva u  grad. Od toga su Krstići živeli. Imali su nešto bašte, jednu njivicu i voćnjak. Ali za sve što se moralo kupiti, a trebalo je dosta toga, novac je donosila šuma. A Janko je bio uporan i vešt drvoseča. I snažan, činilo se koliko i njegovi volovi. I po najdubljem snegu i po najtežoj vrućini se čulo "tok-tok" njegove sekire. Njegovo troje dece nikad nisu bili gladni.

            Čvrsto je gazio i pomno pratio beli put ispred sebe. Jer taj put je bio samo iskrčena staza kroz guštik. Isečeno šiblje i grmlje, i sklonjen po neki kamen. Ostalo je mnogo štrčećeg kolja odsečenih većih grana žbunja. Janko je pazio da volovi ne nagaze na to. Iako su njihovi papci mogli i kamen da mrve, ipak su u sebi sakrivali osetljivo mesto koje su zašiljeni prutovi mogli da dohvate. I vo bi bio onesposobljen. A ostati bez vola to bi bilo kao ostati bez noge. To Janko sebi nije mogao da dozvoli. "Čim grane proleće moraću da povadim to korenje." Što se više udaljavao od kuće to je bio zabrinutiji. Ne zbog vukova koje je zima poterala do sela. Neće vuk na čoveka dok ima ovaca. A u blizini je nekoliko torova. Muči Janka orah. To je orah posađen kad se deda Miloje rodio. Tu je blizu i njegov, Jankov orah. I orah njegovog starijeg sina. Orasi su sađeni u dvorištu. Al' tu sada nema ni dvorišta ni kuće, nit' se može videti da je tu neko živeo. Ima nekoliko godina kako se brdo koje se tu uzdiže počelo primicati kući. I jednoga dana pojelo i kuću i dvorište, i deo puta, i voćnjak. I stalo. Došlo do oraha i stalo. Izgledalo je kao da su orasi zaustavili brdo. Eh, da su bili s' druge strane kuće.

            Tu je Janko probio put. A deda Milojev orah se isprečio, baš kao da je sam deda Miloje stao i raširio ruke i ne da. A imali su Janko i deda Miloje neraščišćene račune. Pre dosta godina kroz njihov kraj prošao je rat. I poveo za sobom deda Miloja i dva njegova sina. Rat mu je sinove zadržao a Miloja vratio samog. Janku su poginuli otac i stric. Najstariji Krstić kao da je sa svojim rancem iz rata doneo i smrt. Ubrzo nakon njegovog povratka umreše Janku još jedan stric, stariji brat i majka. A Miloje se propi i rasturi imanje. Od nekad bogatog poseda Krstića ne ostade skoro ništa. I priroda se obrušila da uništi ono što Miloju nije uspelo. Janko ostade sam sa baba Smiljom. Njegova mala duša nije uspevala da razume i shvati, i za sve je okrivila deda Miloja.

            I sad je stajao tu sa sekirom u ruci, pred orahom koji je ostavljen kao naslednik da Janku zagorčava život i dok je deda Miloje odavno mrtav. Skide gunj, zamahnu jako unoseći u udarac svu mržnju i gorčinu i raspali. Šišteći kroz vazduh sekira ujede drvo. A ono se ne nape da pruži što veći otpor sečivu, već pusti sekiru da što više uđe u meso. I kad je metalni deo prodro skroz, orah zagrize, tako da je iz stabla virela samo držalja od drveta. A iz tog naizgled mrtvog, drvenog drška stadoše da izbijaju mladi izdanci probijajući sebi put kroz Jankove ruke prema telu. A, ovaj osećajući kako mu koža postaje kora, a telo stablo, poslednjom mišlju priznade: "Pobedio si Miloje.”

Ovu priču je napisao Aleksandar

druga priča

prva igrica  I  druga igrica 

gljive  I  biljke  I  životinje  I  zdrava hrana  I  literatura

softver  I  web dizajn

prethodna strana

naslovna strana