| |
Odlomak iz knjige Migela Ruisa "Četiri
sporazuma"
PRIPITOMLJAVANJE
I PLANETARNI SAN
Ono što ovog trenutka vidite i čujete nije ništa drugo nego san. Vi sanjate
upravo sada, ovog trenutka. Sanjate iako je vaš mozak u budnom stanju.
San je glavna funkcija uma, i um sanja dvadeset i četiri sata na dan. Sanja
kada je mozak u budnom stanju, a isto tako i kada je mozak u stanju sna.
Razlika je u tome što, onda kada je mozak u budnom stanju, postoji
materijalni okvir koji čini da stvari opažamo linearno. Kada utonemo u san,
taj okvir nestaje, i san ima težnju da se neprestano menja.
Ljudi neprestano sanjaju. Pre nego što smo rođeni, ljudi su već stvorili
jedan veliki spoljašnji san, koji ćemo nazvati društvenim snom ili
planetarnim snom. Planetarni san je kolektivni san sačinjen od milijardi
manjih, ličnih snova, koji zajedno sačinjavaju porodični san, san zajednice,
san grada, san države, i konačno san čitavog čovečanstva. Planetarni san
uključuje sva društvena pravila, verovanja, zakone, religije, različite
kulture i načine života, sve vlade, škole, društvene događaje i praznike.
Naše urođene sposobnosti omogućavaju nam da naučimo da sanjamo, a oni koji
su počeli da žive pre nas uče nas kako da sanjamo društveni san. Pravila
spoljašnjeg sna su tako brojna da, čim se jedno novo ljudsko biće rodi, mi
skrećemo pažnju tog deteta i uvodimo ta pravila u njegov ili njen um.
Spoljašnji san koristi roditelje, školu i religiju da nas nauči kako da
sanjamo.
Pažnja je naša sposobnost da razlikujemo stvari i usredsredimo se samo na
one koje želimo da opažamo. Možemo da opažamo milione stvari istovremeno,ali
uz pomoć pažnje, možemo da održimo ono što želimo da opažamo, šta god to
bilo, u prvom planu svojih misli. Odrasli su privukli našu pažnju i
neprestanim ponavljanjem ubacili informacije u naš um. Sve što znamo naučili
smo na taj način.
Koristeći svoju pažnju naučili smo čitavu stvarnost, čitav san. Naučili smo
kako da se ponašamo u društvu: u šta treba da verujemo i u šta ne treba da
verujemo; šta je prihvatljivo a šta nije; šta je dobro a šta loše; šta je
lepo a šta ružno; šta je ispravno i šta je pogrešno. Sve je to bilo unapred
pripremljeno - sva ta znanja, sva pravila i koncepti o tome kako treba da se
ponašamo u svetu.
Dok ste išli u školu, sedeli ste u klupi usmeravajući svoju pažnju na ono
što učitelj govori. Kada ste išli u crkvu, usmeravali ste pažnju na ono što
je govorio sveštenik ili pop. Isti sistem postoji sa majkom i ocem, braćom i
sestrama: svi su oni pokušavali da privuku vašu pažnju. Takođe smo naučili i
to kako da mi privučemo pažnju drugih ljudi, pa smo tako razvili potrebu za
pažnjom koja može da dovede do velikog rivalstva. Deca se takmiče u tome da
privuku pažnju svojih roditelja, svojih nastavnika, svojih prijatelja. "
Pogledaj me! Pogledaj šta radim! Hej, ovde sam! " Potreba za pažnjom postaje
veoma izražena i nastavlja se i kada odrastemo.
Spoljašnji san privlači našu pažnju i uči nas u šta treba da verujemo,
počevši od jezika kojim govorimo. Jezik je šifra međusobnog razumevanja i
komunikacije među ljudima. Svako slovo, svaka reč bilo kog jezika
predstavlja jedan sporazum. Ovo nazivamo stranicom knjige; reč stranica je
sporazum koji razumemo. Kada jednom shvatimo šifru, naša pažnja je privučena
i energija se prenosi sa jedne osobe na drugu.
Niste vi izabrali kojim ćete jezikom govoriti. Vi niste birali svoju veru i
moralne vrednosti - one su već postojale pre nego što ste se vi rodili. Mi
nemamo mogućnosti da biramo u šta ćemo verovati ili u šta nećemo verovati.
Mi ne možemo da biramo čak ni najjednostavniji od tih sporazuma. Mi čak
nismo mogli da biramo ni sopstveno ime.
Kao deca, nismo imali priliku da izaberemo svoja verovanja, ali smo se
složili sa informacijama koje su nam preko drugih ljudi prenesene iz
planetarnog sna. Jedini način da sačuvamo informacije jeste sporazum.
Spoljašnji san nam može privući pažnju, ali ukoliko se mi s tim ne složimo,
mi ne prihvatamo informaciju. Čim se složimo, mi počnemo da verujemo, i to
se naziva poverenje. Imati poverenja, znači bezrezervno verovati.
Eto kako učimo kao deca. Deca veruju u sve što im odrasli kažu. Mi se
slažemo sa njima i naše poverenje je tako snažno da naš sistem verovanja
kontroliše čitav naš životni san. Mi nismo birali ta verovanja, i možda smo
se i bunili protiv njih, ali nismo bili dovoljno snažni da u svojoj pobuni
pobedimo. Posledica toga je da smo se prepustili tim verovanjima i sklopili
sopstveni sporazum.
|
|